PREDGOVOR

Godine 1930/31. poverena mi je bila u Vojnoj akademiji katedra retorike ia ja sam je punu godinu dana držao, sve dok nisam osetio da mi zdravstveno moje stanje ne dozvoljava tako naporni rad. Taj je rad bio utoliko teži što na našem jeziku nisam imao nikakav izrađeni udžbenik kojim bih se mogao koristiti, a ono što su mi nudile pojedine teorije književnosti bilo je tako oskudno, da sam se morao obratiti stranim literaturama i spremati sistematski lekcije. U te lekcije uneo sam vrlo mnogo i svog iskustva. Ja sam se oduvek rado bavio umetnošću besedenja, a u bezbroj prilika i lično besedio, te mogao i na samom sebi zapaziti dobre ili loše strane izvesnih pojava. Na taj način, dakle, iz lekcija spremanih za predavanja i crpenih nešto iz naše, a mnogo više iz stranih literatura i iz svog iskustva, postala je ova knjiga koju predajem javnosti, uveren da se njena potreba ne ograničava samo na školske klupe. Naš javni život u punom je razvitku, te i javna reč stiče u njemu s dana na dan sve više maha i sve veći značaj. Kod nas, Južnih Slovena, utoliko više što se govornički dar – jasno i lepo izražavanje – može smatrati čak kao izvesno naše rasno obeležje.

Ali, kao što lepoti narodnih umotvorina nedostaju umetnički oblici kroz koje bi iskazale svu vrednost, isto tako i našem samoniklom besedničkom daru nedostaju ti oblici kroz koje bi tek dao svoj pun izraz. Ova bi knjiga, dakle, na prvom mestu trebalo tome da posluži. Ona može biti podjednako korisna kako onima koji uče besedništvo u školi, tako i svima onima koji u životu imaju prilike da javno kazuju reč. Narodni predstavnici, pravozastupnici, sveštenici, oficiri, nastavnici i učitelji, predstavnici raznih pokreta, predstavnici organizacija i profesija (trgovci, zanatlije, radnici), svi, dakle, koji, bilo po pozivu u životu ili po svojim socijalnim odnosima i akciji, imaju prilike da vode javnu reč, mogu se korisno poslužiti ovom knjigom. I upravo taj široki interes koji bi ona stekla, jedan je od presudnih razloga zbog kog sam odlučio da izdam.

Da završim ovu reč onim čime je možda trebalo da je počnem. Sem prostrane literature kojom sam se služio, vrlo mnogo imam da zahvalim i svima onima koji su se svakoj mojoj molbi odazvali uslugom. Da nije bilo te lepe predusretljivosti sa svih strana, ja bih teško uspeo da savladam materijal koji sadrži ova knjiža ili bar ne bih uspeo da ga dam u ovome obimu u kome ga iznosim pred čitaoce. Veliki broj tih prijatelja saradnika koji su mi pomogli bilo savetima, bilo podacima, bilo prevodom pojedinih beseda; toliko veliki, da mi je nemoguće da im se svakome pojedinačno zahvalim.

1. januara 1933. godine

Beograd, Branislav Nušić