Iako se dosta niških pisaca okušalo u jednom ovakvom pripovednom „eksperimentu“, malo ko je uspeo da dosegne koherentnost i doslednost koju gaji Vučkovićev niški ciklus koji, očigledno, baštini ono najbolje što ima da ponudi šaroliki milje grada na Nišavi, specifičnost niškog mentaliteta i jezika, kao i sve ono južnjačko i drugačije što Niš izdvaja na mapi srpske književnosti.

Okrećući se ponovo tzv. „običnom“ čoveku i njegovim životnim putevima koji se ukrštaju na svojevrsnom balkanskom raskršću čiji je Niš centralni deo, Vučković crpe inspiraciju za svoje priče iz stvarnog života. Pretakajući tako anegdote i stvarne priče, o ljudima koji zaista postoje i događajima koji su se stvarno desili, propuštajući kroz svoj literarni „filter“, kao kroz sito, ono najbolje, najživotnije i najzanimljivije (a ponekad i najapsurdnije i najgrotesknije) pisac stvara jedan pripovedni univerzum koji je, kao celina, jedna od najlepših književnih posveta gradu na

Nišavu u poslednjih nekoliko decenija. Sledeći, bez želje da kopira i bespotrebno omažira, očigledne uzore poput Stevana Sremca i Bore Stankovića, čehovljevski nepretenciozno, andrićevski precizno, na momente duhovito, na momente tužno a na momente mudro, Vučković je uspeo da kroz svoje priče dotakne ono suštinsko što čini Niš prestonicom juga, a Nišlije ljude sa teško dokučivim karakterom. Malo ko je uspeo da to uradi pre njega, što „Niške priče“ čini svakako jednim od najdragocenijih priloga ne samo niškoj, već i srpskoj književnosti.

Pročitajte „Niške priče“, ako ste Nišlija, dobićete prekopotrebnu dozu lokalpatriotizma, ako niste Nišlija, onda ćete njih i njihov grad kroz pripovesti Vladimira Vučkovića upoznati na najbolji mogući način.