Kada čitate priče Velibora Petkovića, to je kao da sedite u bioskopu (letnje doba, popodnevna projekcija) i gledate Felinija. I to ne bilo šta, nego Amarkord. Doživljaj je sličan: duhovito, zabavno, emotivno, melanholično. A little blue, kako kažu Ameri. Stil je nepogrešivo prepoznatljiv (ono kada čitate neki tekst, pa kažete sebi: „Ovo mora da je pisao Velja Petković!“). Svi pokušavaju, ali samo retkima uspeva, što je velika stvar, ako mene pitate. Duhovit i na papiru i u životu, V.P. piše „zlatousto i ironično kao Vinaver“, po rečima jedne druge veličine sa ovih prostora, Kokana Mladenovića. Ili, kako je sam autor precizno sublimisao suštinu svog opusa: „Tu se radi o tome kako je Baš-Budala smehom razbio Baš-Čelika!“. I, stvarno, ima istine u njegovim rečima. U onom delu smehom razbio, da ne bude zabune.

Aleksandar Blagojević