PIŠČEV PREDGOVOR

Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako život čovečijev i ima nekakav predgovr, on je tako intimne prirode da se o njemu i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preuzeo ovaj posao – pisanje biografije – kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorke dame i članovi Akademije nauka. I, eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.

U jedno doba nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe od mene, tako da sam bio postao neka vrsta pismenog zadataka za sve one koji su – to se već razume – počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputai da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana Akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju, i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli, a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dan-danas ništa ne zna o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci – to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis.

Eto, to me je uglavnom rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu.

…