„Zaplanjske priče“ Vladimira Vučkovića predstavljaju značajan presek njegovog sada već obimnog pripovedačkog opusa ali koncepcijski vezan za jedan bitan toponim koji se često provlači kroz njegove pripovetke. U pitanju je Zaplanje, planinski kraj na jugoistoku Srbije iz koga i sam autor vodi poreklo. On što su Kolubara i Valjevo za Radovana Belog Markovića, ono što je Mejn za Stivena Kinga, to je Zaplanje za Vladimira Vučkovića – jedan karakazan pun priča i upečatljivih likova iz kojih pisac crpe teme i inspiraciju za svoje pripovesti. Ponekad, sam život zna da bude veći od umetnosti pa tako u Vučkovićevim pričama oživljavaju junaci kakve ne bi mogao da smisli nijedan pisac na svetu i priče čiji zaplet niko nije mogao da izmašta već su one autentične, istinite, smešne i potresne istovremeno, groteskne i životne. Jer Zaplanjci, kako se kolokvijalno nazivaju žitelji Zaplanja, su upravo takvi, kontradiktorni u karakteru i mentalitetu, kršni planinci puni snage i života, prznice i poštenjačine, mučene i pogane duše istovremeno, sa samosvojnim i unikatnim pogledom na život, pa i smrt, ljude, prirodu, istoriju, naciju, veru… Sve je u Zaplanju drugačije, svaki kamen ima svoju priču, svaka šuma i potok umeju da govore, jezikom nemuštim, ali opet razumljivim za one koji umeju da slušaju. Osluškujući taj šum Zaplanja, Vladimir Vučković je napisao pripovedni niz kakav se retko sreće u savremenoj srpskoj književnosti a koji bi jedino možda mogao da se uporedi sa ciklusom „Divlji Vetar“ Žike Pavlovića sa kojim deli dosta srodnih momenata.

književnik

Dejan Stojiljković