Stranci su pisali vrlo mnogo o velikoj tragediji srpskog naroda devetstopetaneste godine: mi smo tek vrlo malo, te će ova knjiga  biti prvi veći napis o tom događaju. U opisima stranaca je vide posmatranja i saučešća, u našima mora biti više osećanja i bola. Mi smo podnosili, oni su samo posmatrali Ako su, kojim udesom i poneli tešku sudbinu odstupanja sa nama, oni su podneli samo fizičke ali ne i duševne tegobe. U tome bi imala i biti razlika između, knjiga koje su oni napisali i onih koje mi budemo pisali, te i ove koju podnosim čitaocima.

Mada je ova knjiga dosta opsežna, ja nisam ni pomišljao njome obuhvatiti celokupnu tragediju devetstopetnaeste godine. Beležio sam, opažao i saosećao sam u pojavama koje su se zbivale oko mene ili doprle do mene, jer, učesnik sam u velikoj nevolji, nisam ni mogao dalje dogledati. Moja knjiga završava u Peći, jer se tu završava i tragedija naroda. Odatle dalje nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu ovoliku knjigu.

Branislav Nušić, Pisac, Beograd, marta 1920. godine

Knjiga koja je pred Vama, oslikava sve od istorijskih dešavanja i postupaka naše Vlade do prikaza pojedinačnih ljudskih karaktera i sudbina u mikrookruženju. Kroz sijaset različitih ličnosti, u ovoj knjizi je prikazana slika srpskog društva u stanju gde su svi bili zatečeni događajima koji su nakon toga usledili.