Romansirana istorija bogate i moćne porodice Florio „Sicilijanski lavovi“ našla se na italijanskim top-listama iznad nenadmašnih trilera Andree Kamilerija i romana Elene Ferante. Autorka se zove Stefanija Auči, poreklom iz Trapanija, preselila se u Palermo gde je pustila korene. Udata je i ima dvoje dece od 12 i 14 godina.
Radi kao pomoćna profesorka u jednoj turističkoj školi u kvartu Zen, koji je jedan od najtežih u gradu. Jak sicilijanski akcenat, veseo smeh. Mnogo pragmatizma, malo spisateljskih poza. Radosna, ujedinjena porodica, koja će, više puta, s puno ljubavi, prekinuti naš sastanak.
Šta osećaš s obzirom da se tvoja knjiga prodala u toliko primeraka u vremenima kada su knjige češće postovane na Instagramu nego čitane?
Radije o tome ne mislim, ne zadržavam se previše na toj činjenici. Uspeh niko zaista ne očekuje. Za sobom imam deset godina učenja zanata, srećna sam što sam ubrala plodove mog rada. Ne želim da budem fenomen samo ovog trenutka.
Počela je pišući fan fiction (knjige koje pišu fanovi nalazeći inspiraciju u likovima iz knjiga, filmova, serija, itd) na internetu. „Da, posle toga sam objavila dva istorijaska romana za izdavačke kuće Harlekin i Baldini e Castoldi. Ovoj izdavačkoj kući sam predložila još jednu knjigu, priču o homoseksualnoj ljubavi. Odbili su je.“
A onda, kao u najlepšim bajkama, iz neuspeha je rođen uspešni roman?
Skoro. Jedan prijatelj mi je rekao: „Zašto ne napišeš neku porodičnu sagu?“ U tom trenutku sam ga poslala dođavola. Mnogo smo se smejali i nismo više o tome razgovarali. Onda sam počela da čitam „Kuću duhova“ Izabele Aljende, pa sam se predomislila. Razmišljala sam o velikim porodicama iz Palerma i pali su mi napamet Kjaramonteovi i Florijevi. Posle malo proučavanja sam se odlučila za ove druge: industrijalce, kalabrijskog porekla. Napravili su imperiju – brodovi, firme, tunjare, počevši od 犀利士
male prodavnice začina. Moje istraživanje je počelo od četvrte generacije, najpoznatije, ali odmotavajući film unazad, upoznala sam i prvu, onu od koje je sve počelo, pa sam od nje i krenula.
Kako ste radili na „Sicilijanskim lavovima“?
Faza proučavanja je bila veoma duga i podeljena na dva dela. Prvi na terenu, na fizičkim mestima: kuće, palate, ulice, dok je drugi bio više bibliografski, koristeći istorijski metod. Ovo je bilo posebno kompleksno jer mnoge stare knjige i ondašnje novine nisu bili dostupni, ali su mi onlajn arhive umnogome pomogli. Nije bilo jednostavno romansirati priču, ravnoteža između stvarnosti i fikcije je proizvod mnogobrojnih pisanja i brisanja. Bacila sam prvih 60 strana jer sam bila unela previše istorije i premalo detalja iz porodičnog života. Posle toga, knjiga je dobila zamah. Trebalo mi je tri godine da je napišem, sa različitim trenucima obeshrabrenosti, ali priča me je dozivala, tražila je da bude pretočena na papir.
Detaljnije na sajtu Lagune